Jedan od najpoznaijih eks jugoslovenskih i bh. novinara Pavle Pavlović u svojoj knjizi pod naslovom “Studio BLAP – muzika za sve vremena”, koju je posvetio Brani Likiću, jednom od legendi koje su gradile sarajevsku muzičku scenu u njenom najsjajnijem dobu, u jednom dijelu opiao je kako je Toma Zdravković u Sarajevu snimalo album “Dal’ je moguće”. (1987. godina)

Legendarni Salko Kič je imao poznati ugostiteljski objekat Osmice na Trebeviću. Bio je dobar prijatelj sa Tomom koji je kod njega često pjevao. Moj drug i saradnik Faruk Jažić – Fake, izvanredni muzičar i aranžer pratio je Tomu na tim nastupima.

Prijateljski naklonjeni prema Tomi, Fake i Kemo (Kemal Monteno) su ga svakodnevno nagovarali da snimi novi album. Mislili su da je to važan momenat u njegovoj karijeri kada se još jednom mora dokazati kao vrhunski muzičar. Osim toga, govorili su da treba iskoristiti boravak u Sarajevu i snimiti album u BLAP-u. Naročito ga je Kemo ubjeđivao, govoreći da je to najbolji studio koji će mu sigurno donijeti sreću.

Toma je sva prijateljska nagovaranja uporno odbijao, prvenstveno što su ga nervirali protokoli velikih, državnih studija. Ali dvojac Fake i Moke nije odustajao, navaljivali su da se radi u BLAP-u zbog domaćinske atmosfere, producenta i cijele ekipe, koji su vrh profesionalizma. Trajalo je ubjeđivanje danima i na kraju Toma pristane.

Kemo je komponovao dvije pjesme, Blagoje Košanin jednu, a sve ostale Toma. Fake je napravio odlične aranžmane. Krenuli smo sa snimanjem. U studiju su svi bili živi svirači, izuzev bubnja. Koristili smo ritam mašinu Roland TR 707, valjda je to tada bilo moderno. Angažovali smo gudače Nine Verbera. Radna atmosfera se zahuktavala. Bližio se dan kada ćemo krenuti sa snimanjem glasa.

Toma je izrazio želju da snima iza ponoći, kada završi nastup u Osmicama. Već u jedanaest sati okupili smo se Fake, Kemo, Toska (Fadil Toskić) i ja u studiju. Eto Tome u pola dvanaest. Djelovao je umorno. Osim toga osjetio sam da ima tremu koju ničim nije odavao, ali neka vrsta uznemirenosti je visila u zraku. Odmah je počelo zezanje ekipe u studiju, što je Tomu malo umirilo, ali je i dalje bio ozbiljan.

“Hoćemo li probati?” – pitao sam.

Toma je ušao u studio, stavio slušalice i stao pred mikrofon. Muzika sa trake je krenula. Uporno je pokušavao da dođe do boje svog glasa stalno pročišćavajući grlo. Opet i opet, ne odustaje. Trojka u studiju, Fake, Kemo i Toska, ništa ne komentariše. Ja sam znao kako se ponaša grlo i kako se ono teško oporavlja poslije nastupa. Znao je to i Toma. Ustvari, njegova želja je bila da prenese emociju i atmosferu iz kafane u studio, što je gotovo nemoguće ukoliko se ne snima u samoj kafani.

Poslije pola sata pritisnuo sam komunikacijsko dugme na mikseti i zamolio Tomu da dođe u režiju. Ušao je sa upitnim izrazom lica, kao što me zoveš?

“Ne možemo ovako, grlo je umorno – rekao sam mirnim glasom.

“Znam ja kad je umorno – odgovorio je nesigurno.

Ja sam kategorično nastavio:

“Pošto se ja potpisujem na ovoj ploči, želim da sve bude najbolje i stoga mi prekidamo ovaj termin. Nastavićemo kad grlo bude odmorno, a sad možemo otići negdje na piće.

Tajac, niko ne progovara. Kemo stoji iza Tominih leđa i daje mi znake odobravanja, ali ništa ne smije da kaže. Toska se prvi snalazi i kaže:

“Idemo u Stari sat”.

“Haj'mo – potvrđuje Kemo, jedva dočekavši da se prekine neugodna tišina.

U Starom satu smo ostali do zore. Kemo i Toska su pravili šale, Toma pije, a mene ignoriše. Dalje snimanje je stajalo u zraku. Otišli smo svako svojoj kući.

Ujutro, nešto iza devet sati u mom stanu zvoni telefon. Još bunovan dižem slušalicu, ništa ne govorim, ni halo, a sa druge strane čujem:

“Brano, Salko ovdje, šta si to uradio Tomi?”

U sekundi mi se razbistri um i skontam da je Salko Kič sa druge strane žice.

“Šta sam mu uradio”?

“Kaže Toma da mu nisi dao da pjeva”.

“Salko, znaš da nije tako, nego reci mi šta si mu ti rekao”?

“Šta ću reći, ja sam mu naglasio – samo ti slušaj Branu”.

“Dobro si rekao, Salko, i poruči Tomi da ga čekam u studiju večeras u šest sati.

U studiju sam bio već u pola šest. Tu je bila i ekipa od prošle noći, ali i Blagoje Košanin koji nam se pridružio kao Jugotonov urednik. Negdje deset minuta prije šest sati na vrata ulazi Toma, svjež, obrijan, u novonovcatoj trenerci, govoreći s praga:

“Evo me gospodo, vaš sam”!

I od tada je sve krenulo kako treba. Album “Dal’ je moguće” je objavio Jugoton. Prodat je u impozantnom tiražu i dokazao da je Tomino mjesto na samom vrhu. Bio je sretan kad smo završili posao, rekao je:

“Gospodo, ja sam prezadovoljan, mnogo ste mi uljepšali ove dane. (Naj portal)