Godina je 1994. Mjesec je Ramazan. Gladan i umoran, bio sam presretan što ću na teraviju stići. Odavno je nisam klanjao. Težak je Ramazan na prvoj liniji. Malo je hrane. Nekad ni malo. Kao večeras. Uspio sam se omrsiti vodom iz čuture Vodu sam jutros usuo ma sehuru. Što je sigurno- sigurno je. Omrsio sam se vodom i zapalio cigar.
Taman dok sam uzeo abdest i stao u saff. Kad do mene u saff stade još jedan bo*ac. Bilo nas je trojica u zadnjem safu. Imam još nije zanijetio jacijski farz. Nastalo je komešanje. Galama. Osjetio se zadah mog sa*orca. Bazdio je na aklohol.
Većina džematlija je naumila da ga izbaci. Nisam dozvolio. Nastala je rasprava. Umiješao se i moj otac koji je bio imam. Rekao je džematu da ga puste.
Ostali smo otac, ja, mutevelija i pijani bo*ac. Babo ga je upitao može li mu pomoći. Tražio je tespih. Upravo se vraćao s položaja kao i ja. Njemu je bilo bliže. Svratio je u birtiju prvo. Kaže nikad u džamiju do večeras nije ušao. I dok je iz birtije išao kući čuo je ezan i nešto ga povuklo u džamiju. Ne može objasniti šta, ali je morao ući. Eto , kaže da mu je tespih, bio bi siguran da će ga Allah sačuvati.
Babo mu je na lijep način objasnio da su tespihi u džamiji vakufsko vlasništvo i da dođe sutra po tespih kad se otrijezni, donijet će mu on od kuće. Tako je i bilo. Malo po malo i krenu on u džamiju dolazit. Nakon izvjesnog vremena, babu je posjetila i supruga tog pijanog borca. Da se zahvali. Jer ne pije više. Ne tuče je. Klanja svaki vakat.
Ne budite zato oštri prema drugima. Niko me zna kad i kome će se Bog smilovati! (Naj portal)
