Ljudi su skloni da donose zaključke o ljudima na osnovu fizičkog izgleda, posebno na osnovu konstitucije lica. Moja baba mi je prva priznala da se na mom rođenju molila Bogu samo da nemam špicast nos i podignutu bradu da ne budem baksuz na majku.

Da se razumijemo, niti je moja mama baksuz, niti ima takve fizičke odlike (imala je njena porodica sa majčine linije, ali je ona povukla na tatinu stranu), već se po prirodi stvari svekrva i snaha ne vole, pa hajde da imaju razloga za netrpeljivost bar u vidu izgleda.

Oduvijek su ljudi zaista na osnovu izgleda zdravorazumski donose zaključke o karakteru određene osobe, pa su tako tanke usne izbile u prvi plan kao odlika zloća i žena zmija, a ako na to imaju i kukast, odnosno špicast nos, onda su prešle u kategoriju pravih vještica. Upravo se o tome i povela rasprava na Tviteru.

“Sve žene što poznajem da imaju tanke usne su zlobne, a ne znam što je to tako, ali je tako, tanke usne -zloba iz očiju se vidi”, stoji napisano u tvitu, a onda su krenuli krenuli komentari aminovanja.

No, u jednom momentu je isplivalo dobro pitanje – šta ćemo sa estetskim korigovanjem nedostataka na licu? Da li se “pumpanjem” usana zloba “ispumpava”?

“A ako stave hijeluron? Da li se možda prepodobe?”, “Pa napisah, ako je kompleks u pitanju možda postanu drugačije, npr smirenije, znam par osoba sa sitnim korekcijama koje su, eto da kažem, smirenije, veselije, pa samim tim drugačije”.

I nije da gorepomenuta nedoumica nema logike i da usljedbeni odgovor nema smisla. Možda zaista tanke usne izazivaju nezadovoljstvo i komplekse jer nisu po parametrima ljepote današnjice.

Pa kad se nezadovoljstvo dovoljno akumulira, ono počinje da se manifestiju u vidu zlih, ironičnih, “poganih” postupaka prema drugim ljudima.

A onda, kada se to riješi, nema više nesretnog života zbog izgleda, zadovoljnije žene postaju svojom svakodnevicom, a implikacija svega toga biće srdačiji odnos sa drugima.
Ali, ne lezi vraže, ima i druge strane medalje i poptuno suprotnog gledišta estetskog korigovanja “zlobe” i usana.

” Mislim da se tih “napućenih” žena posebno treba plašiti, jer su prikrivene zlice, a sa onima koje “nose” svoje tanke usne bar znaš na čemu si. Ne sudite, po izgledu!”, pisala je jedna tviterašica u komentaru.

Nisu znali ljudi kom stavu da se priklone, pa su uključili i muškarce, tačnije njihove usne u debatu. Jer, zaista, ima i muških sa istim problemom, pa su žene malo produbile temu.

“Mrzim tanke usne kod oba pola… I ne vjerujem takvim ljudima, ne iz iskustva već instikta…”, “Da i muški nisu bolji, ima tu neke istine. Hmm, da se kloni čovjek takvih”.

Pa ko želi neka vjeruje i neka se kloni, svako ima pravo da bira krug ljudi sa kojima će se družiti i provoditi vrijeme, ali zaista nema nijedne jedine naučne potvrde da veličina usana ili oblik nosa mogu da otkriju nečiju unutrašnjost, osim, dodouše, Diznijeve doktrine kojoj smo svi bili “podvrgnuti” od najranijeg djetinjstva, jer su u crtaćima sve zle osobe, a pogotovu vještice, imale baš ovakve fizičke karakteristike – tanke, bukvalno nevidljive, usne i veliki kukasti nos.

I tako smo učili da razlikujemo dobre likove od onih loših, pa nam se zasigurno i to urezalo u podsvijest, te kada vidimo osobu koja zaliči na lik iz crtaća, mozak šalje signale da su u pitanju zli ljudi kojih bi se trebalo kloniti, a mi smo skloni da to prihvatimo kao “amin”.

Na kraju, jedno je sigurno – ljepota, ali i “zloba” iznutra zaista isijavaju iz čovjeka, i to nema veze sa fizičkim karakteristikama, već kompletnom pojavom, stavom i ponašanjem. (Naj portal)