Muzika Ljubiše Stojanovića Luisa više od 40 godina je svuda oko nas – kroz milionske preglede na Jutjubu ili neizostavan repertoar kafanskih svirača, ljude pokreće na ples, radost, a nerijetko potekne i poneka suza – ali malo je poznato da je njegovo dobročinstvo oplemenilo odrastanje stotine djece bez roditelja u Negotinu, gradiću na istoku Srbije.

Zdenka Tomić, nekadašnja novinarka iz Negotina, kaže da nikada neće zaboraviti prvi koncert ovog muzičara nesvakidašnjeg imidža i interpretacije, koji je 1996. godine održao u tom gradu, a sav prihod namijenio djeci iz Doma „Stanko Paunović”.

„Na prvom koncertu je djeci recitovao pjesmu Plavi čuperak Miroslava Antića, a na kraju je imao običaj da uz pesmu “Dunjo moja” djecu izvede na binu”, kaže Tomić.

Deset godina od Luisove tragične smrti u saobraćajnoj nesreći, Negotinci s ponosom pričaju da nikada nije zaboravio grad u kome je napravio prve muzičke korake.

„Uvijek je pratio osjećanja – tome nas je učio, a to je ujedno i poruka svima”, kaže Maja Stojanović, Luisova kćerka, za BBC na srpskom.

Tomić se prisjeća da je više puta godišnje, uz pomoć prijatelja, djeci donosio garderobu, školski pribor i muzičke instrumente. Jednog dana se, kaže, prepoznatljivo lice jedinstvene brade i osmjeha pojavilo u dvorištu Doma, a iz kola je iznio stotinu novih patika.

„Upamtila sam njihove izraze lica i suze radosnice kada je nenajavljeno, i bez želje za medijskom pompom, svraćao u njihov Dom”, kaže Tomić.

Zbog toga je 2006. godine, na jubilarnom desetom humanitarnom koncertu, dobio titulu počasnog građanina Negotina. Tomić kaže da je često znao samo da se javi i kaže: „Evo me za nekoliko minuta u Domu”.

„Svaki put je donosio gomilu darova, a djeca bi se sklupčala na njegovom krilu. Napunili su sobu instrumentima koje im je poklonio i nazvali je Luisova muzička soba”, priča ona.

Kako bi mu se odužili, poklonili su mu zajedničku fotografiju koju su uljepšali crtežima i porukama – a 1999. godine proglasili su ga počasnim stanarem Doma.

„Dobro pamtim da se tom priznanju mnogo više obradovao nego onim muzičkim koja su došla kasnije, jer je ono stiglo iz čistih srca njegovih najmlađih prijatelja. Istih onih koji su se radovali košarkaškom igralištu u dvorištu Doma koje je Luis opremio”, kaže Tomić.

Dom „Stanko Paunović” je u međuvremenu promijenio namjenu, i već nekoliko godina služi kao dnevni boravak za djecu i mlade sa smetnjama u razvoju.

KAKO JE POČELO?
„Dovoljno je bilo da ga te 1996. godine pozovem i predložim održavanje humanitarnog koncerta pod okriljem Doma kulture ‘Stevan Mokranjac‘, prihvatio je bez pitanja”, priča Milomirka Cica Jovović, koja je u Domu za djecu bez roditeljskog staranja živjela od 1963. godine. Život je posvetila radu u kulturi grada, prijateljstvo iz mladosti sa Luisem iskoristila da pomogne „nekoj drugoj, novoj, a istoj deci bez roditeljskog staranja”.

„Onda kada sam ja došla u Dom, bilo je preko stotinu djece kojima je ‘određeno‘ da sami stvaraju sreću”, kaže Jovović.

Luis je, dodaje, imao porodicu – mamu, tatu i brata – a provodio je dane u parku Doma.

„Pomogao nam je da rastemo, djeleći sa nama mladost, prihvatajući sve dijelove naših života za koje je osetio i znao da nisu naš izbor”, seća se Jovović.

Luis je tada išao u osnovnu školu, a u Negotinu je živio dok se zbog srednje muzičke škole nije preselio u Niš. Jovović priča kako su on, njegov drug Slobodan Šunderić i Miloš Miša Radojević u Domu pravili „prve igranke subotom na platou ispod dva stoletna kestena”.

„Voljeli smo Ljubišu – bio je nekako naš i mi njegovi”, kaže Jovović.

KO JE BIO LJUBIŠA STOJANOVIĆ LUIS?
Rođen je 1952. godine u Leskovcu, a muzikom se bavi još od 1970. Osnovnu školu je završio u Negotinu, a srednju muzičku u Nišu. Fakultet muzičke umjetnosti je pohađao u Beogradu. Prvi album pod imenom „Ne kuni me, ne ruži me, majko” iz 1980. godine dostigao je dijamantski tiraž. Slavu je stekao kombinujući džez sa srpskom etno muzikom, a pored posebne muzike, mnogi ga pamte po prepoznatljivom izgledu – obrijana glava, stilizovana brada i dugačke tunike.

Njegov sin, takođe muzičar, Marko Stojanović, kaže da je Luis povezao sve pravce muzike, a na taj način i ljude.

„Nastupam često po cijelom regionu, a ljudi uvijek komentarišu da su se svi pronašli u njegovoj muzici. Nema veze da li neko sluša folk, džez ili rok – Luis je svima bio zajednička tačka” – kazuje Marko.

Drugi album „Duda” objavio je 1984. godine, a on dostiže platinasti tiraž i izbija na prvo mjesto jugoslovenske muzičke liste.
Za života je objavio 14 albuma i za sobom ostavio neke od najradije slušanih pjesama u kafani – „Mećava”, „Dunjo moja”, „Sve se osim tuge deli”, „Obriši suze, mala moja”, „Suze u oku”, „Opa, opa” i „Moj život je moje blago”.

Upravo neke od njih je njegova kćerka Maja Stojanović čula kada je prije nekoliko dana šetala kroz Skadarliju, ulicu najpoznatjih beogradskih kafana.

„Na svakom ćošku čujem njegovu pjesmu i vidim kako se ljudi vesele. Meni je srce puno, jer on i dalje živi kroz to”, kaže ona.
Prisjeća se da je Luis bio „jako duhovit i jedno veliko dijete”.

„Učio nas je da živimo onako kako želimo i davao savjete kojima se i danas vodimo. Volio je da putuje, volio je slobodu”, kaže ona.

I Marko i Maja su uz Luisa počeli da se bave muzikom, što rade i danas – a kada je bilo prilike, nastupali su zajedno.

„Osjećaj kada se na binu izađe sa porodicom je sjajan – bili smo blizu i voljela sam to. Međusobno smo veoma uticali muzički jedni na druge”, navodi Maja.

MUZIČKI POČECI U NEGOTINU
Kao trinaestogodišnjak, Luis je u sedmom razredu 1965. godine upoznao Gradimira Stanisavljevića i Zorana Nikodijevića. Gradimir i Zoran su jednog dana tražili gdje da kupe žice za gitaru.

„Tada smo uočili korpulentnog dječaka sa gitarom pod pazuhom.Nije bio iz naše škole i nismo se poznavali, ali usudili smo se da mu priđemo”, kaže Stanisavljević za BBC na srpskom. Tako je nastao bend ELPEDES.

„Ljubiša je već tada imao nadimak Luis (Louis), pa smo i mi dobili/smislili naše – Zoran Nikodijević Ponki (Ponkey), Gradimir Stanisavljević Denis (Dennis) i Duško Nikodijević Stenli (Stanley).

„Od početnih slova nadimaka, nastalo je ime grupe ELPEDES.

Luis je nadimak dobio zbog toga što je sa šest godina ispod pazuha nosio ujakove ploče američkog džez muzičara Luisa Armstronga.

Poslije godinu dana svirali su na gimnazijskim igrankama na maloj bini u školskom dvorištu. Dvije godine kasnije, 1967. Luis upisuje gimnaziju zbog očeve želje da bude vojni stipendista, ali u intervjuu 2007. godine naveo je da je ponavljao prvu godinu.

„To je bilo presudno da od tate dobijem dozvolu da se prebacim u srednju muzičku školu u Nišu – na solo pjevanje, saksofon i teoriju muzike”, rekao je tada Luis.

Iako je školovanje nastavio u Nišu i dalje je povremeno dolazio u Negotin.

Stanisavljević kaže da je to bio slučaj i nekoliko godina kasnije na dočeku Nove godine.

„U plavom holu negotinske gimnazije nas četvorica smo svirali, a u neko doba došao je i Luis”, navodi.

Pjevao je, svirao klavijature, a na kraju sjeo za bubnjeve.

„Toliko je bio energičan da je vrlo brzo pocijepao kožu na timpanu. Ruka mu je propala do lakta, a među nama je nastao tajac – ali njega to nije zbunilo. Izvadio je iz džepa platnenu maramicu, prostro je preko pocijepane kože i nastavio da lupa kao da se ništa neobično nije desilo”, prisjeća se Stanisavljević.

Dodaje da je tradicija bila da se poslije dočeka kod Luisa gledaju nijemi filmovi Čarlija Čaplina, Stanlija i Olija i Bastera Kitona.

„Većina poznaje Luisa, a ja znam i Ljubišu. I drago mi je da poznajem obojicu”, kaže on.

„KONCERT ZA LUISA”
Luis je u Negotinu poslednji put nastupio 2010. godine na koncertu povodom Majskih svečanosti. Tradicija njegovih koncerata u tom gradu, nije prestala njegovom smrću. Zdenka Tomić kaže da su u znak sjećanja na humanost i sve što je za taj grad, ali i muziku, činio Luis, 2016. godine započeli „Koncert za Luisa”.

„Tako je pod imenom jedne od Luisovih često izvođenih kompozicija Moj život je moje blago krenula organizacija Festivala koji spaja članove njegovog benda, kolege i prijatelje muzičare, kao i njegovu porodicu.

Festival je do danas okupio blizu 200 učesnika i više od 10.000 posjetilaca i priređuje se na Gradskom trgu u Negotinu, kaže.

„Tada nas, uz priču o Luisovoj humanosti koju im prenosimo, odabrani izvođači sjećaju na njegovu muziku”, navodi Tomić.

Maja Luis atmosferu na koncertima opisuje kao čarobnu.

„Svi pjevaju njegove pesme i pjesme koje je on volio da pjeva. Svi su uživali u tome i sa puno ljubavi učestvovali, uvijek je bilo prelijepo”, kaže ona u nadi da će se koncerti nastaviti zato što zbog pandemije korona virusa posljednje dvije godine nisu održani. Za to vrijeme, jedna od ulica u Negotinu koja vodi ka Domu, ponijela je ime Ljubiše Stojanovića Luisa. (Naj portal)