Mala Brkić, koju kako zna za sebe zovu Bilka, iz sela Mikšićka Brda kod Travnika otvorila je društvu za kanal “Dolina Lašve”. Penziju je zaradila u travničkom “Borcu”. Sjeća se vremena kada je njeno selo vrvilo od ljudi, čula se pjesma i smijeh, ali i slavili praznici. Ipak, iako je sama nije joj dosadno, jer iako u zrelim godinama, zdravlje i veseo duh ovu simpatičnu ženu još uvijek nisu napustili.
“Dopingujem se tabletama i dobro je. Jednog dana Bog će me uzeti k'o pticu s grane, ne mislim ja zla nikome. Ma znaš li koliko je djece iz našeg sela otišlo, 33 iza rata odmah, u Australiju, Ameriku, Kanadu, svuda. Ja ne bi, meni se nikud nije dalo. Ne idem iz sela, džaba Australija, Amerika i sve. Volim kad dođu, svi navrate i rekla sam uvijek – ako neko nema gdje, nek dođe meni, da bude koliko hoće, daću mu sobu, ješćemo šta ima… Žalosno je, gledaj kuće gore, sve je to prazno, ima tu tri, četiri žene i taksista”, priča Mara i pokazuje na velike, sređene kuće.
Na pitanje zbog čega se nije udavala, pa je ostala sama, gospođa Mara ima spreman odgovor.
“Tražili su nešto bolje, pa onda g**no pojeli na kraju, vraćali mi se, ali nisam ja htjela više. I sad mene hoće, samo ja neću. Šta će mi sad? Ne bi dala svoje slobode. Bi to bilo lijepo da je to mladost, pa imaš neke osjećaje prema njemu, stekla si dijete, porodicu – pa dobro! Nije kasno, ali imam svoju sestru, nisam sama”, ispričala je ona.
Čuvši to, duhoviti reporter Oliver joj je otkrio razlog svoje posjete, pokušavši da sugeriše da je i njegov otac usamljen i to, penzioner sa njemačkom penzijom.
“Ma neću da ti je ćaća ne znam kakav! Nije čovjek za mene. Neću nikoga, nema govora!”, odlučna je Mara.
Život u pustom selu kaže, nije joj dosadan. Ustane između pet i šest, popije kafu, moli se bogu, ponekad ode kod preostalih komšija na kafu, pa redom.
“Razgledam malo po Fejsbuku ko je živ, ko je umro. Onda čujem umro onaj, pa odem na sahranu i tako, red je otići. Zimi odemo jedna drugoj, šta nam god treba, popijemo kafu. Ako imam auto, odem u crkvu, do grada, ako nemam sjedim kući, a mogu i pješke otići. Kad su radovi, ustanem ujutru rano, odem na njivu, vratim se, jedem. Kad zahladi, opet odem naveče, ne žurim se. Ne sijem ne znam koliko puno, ali sretna sam kad mogu poslati malo u Švajcarsku, Švedsku, imam ti ja tamo familije. Imam ja braću, imam od njih djecu, tri puta sam išla i u Kanadu”, odaje Mara.
Od seoskog načina života ne odustaje, gaji sve što može za svoje potrebe, nešto uspije i da proda, ali i ukrade malo vremena za svoja zadovoljstva.
“I ja odem kao žena svake godine na more, prozovam se, prohodam, iskupam se, vratim se. Nisam odustala od poslova, posijem svašta, saberem šljiva, jabuka, ispečem rakijice, napravim likera, mesa. Popijem pokoji liker, ali ne bih da se opijem, pa da pravim budalu od sebe, ni ovako nisam zdrava. Rodi puno pa sam se malo trudila da prodam, da pridodam uz penziju, ali ne ide – smije se Mara.
S obzirom da je sama i da nema svoju djecu, na pitanje reportera šta će biti sa selom i kućom kada nje ne bude bilo, simpatična žena dodaje:
“Nek ostane kome hoće, šta me briga. Ja ne mogu ponijeti ništa sa sobom. Zdravlje i pamet, nemamo drugo šta tražiti. Važno je biti zadovoljan, imati veseo duh, a drugo sve će doći, proći i gotovo”. (Naj portal)
