Popeo se strmom dugačkom ulicom kao mladić u najboljim godinama, noseći torbu koja se u tom trenutku činila puno teža od njega samog. S istom lakoćom kao i uz ovu ulicu sedamdesetojednogodišnji Čajničan Milutin Ćevrić se penje i na krovove kuća kako bi očistio dimnjake svojih sugrađana.
Vukući sa sobom torbu umrljanu garežom na kojoj su visile četke zastao je ispred čajničke stare crkve i na tabli pregledao smrtovnice, kaže, kad je već u prolazu. Ovaj vremešni starac se poslom dimnjačara počeo baviti kada je otišao u penziju jer, kako kaže, penzija mala, a ovako zaradi nešto sa strane.
“Neće ovo niko da radi, ovo je zastario posao. Ja sam jedini koji se bavi ovim poslom ovdje. Ima još nekoliko ljudi koji znaju da očiste pokoji dimnjak, ali nemaju pravi alat za čišćenje”, ispričao je Ćevrić.
Do alata odnosno četki za čišćenje dimnjaka je teško doći, stoga je neke četke morao da napravi sam, jer, ističe, kad već radi taj posao daje sve od sebe da ga uradi kako treba.
“Četke koje sam nabavio nisu bile dovoljno jake, pa sam morao da napravim sebi glavni alat”, objasnio je za “Nezavisne” Ćevrić.
Kako priča, posla ima, ali samo u sezoni te od ovoga ne može da se zaradi mnogo. U pravilu dimnjake bi trebalo čistiti četiri puta godišnje, međutim to niko ne radi.
“Znam nekada po 10-20 dimnjaka da očistim na dan, ali to je samo kada je sezona. Ne mogu više od 500 KM da zaradim godišnje. Mnogo je ljudi koji svoje dimnjake uopšte ne čiste, a neko čisti i sam”, ispričao je Ćevrić.
Iako je cijena čišćenja dimnjaka tek 10 KM, on ističe da mu i to znači jer zaradi nešto sa strane.
Prema nekim legendama, u davna vremena začepljeni je dimnjak značio nesreću, kuća bi bila hladna, a hrana bi ostala sirova. Postoji i druga teorija, koja dimnjačarevu sreću pripisuje ranom ustajanju. Naime, dimnjačari su nekad rano išli na posao, a kaže se i da ko rano rani, dvije sreće grabi. Možda je i to razlog koji je ljude naveo da dimnjačare povezuju sa srećom. A Ćevrić ističe da njega čini sretnim to što se ljudi uhvate za dugme kada ga vide i što misle da će im baš on donijeti sreću.
“Uvijek imam u džepu nekoliko dugmadi, pa podijelim ljudima koji krenu da se uhvate za jedno kada me vide, a nemaju ga u tom trenutku. Ja im dam dugme, jer nije u redu da neko ostane bez sreće”, iskren je bio Ćevrić.
U toku našeg razgovora zazvonio mu je mobilni telefon, koji je jedva uspio da izvuče iz svoje garave torbe, te se s uzvikom: “Aj zdravo sad”, pozdravio i otišao dalje uz ulicu, jer možda ga baš još jedan dimnjak nestrpljivo čeka. (Naj portal)
