Bilo je to davnih pedesetih godina, prošlog vijeka u vremenima kada su, kako pričaju ovi danas, Bog bio “proganjan” u Jugoslaviji.
Djed je u nekom selu vidio baku. Pričao mi je da je išla na službe nedeljom u svečanom odijelu. Čim je vidio, “odmah je izgubio glavu.” Sam sebe je ubjeđivao da je to pogrešno i da ništa ne osjeća, jer je ona bila Srpkinja od glave do pete, a on musliman iz stare islamske porodice.
Nešto slično kao u Šantićevoj pjesmi o Emini iz Mostara, samo što je tamo Srbin se zalijepio u Muslimanku. .
Ali, pogledi su se sreli i to je bilo to. Bio je to skandal kakav njihovo malo selo ne pamti. Oni su ipak izabrali ljubav. Kako to obično biva, porodice su ih se odrekle, ali oni su nekako uspjeli. Izrodili su sedmoro djece i živeli jedan običan život.
Brak im je bio protkan svađama, ali i velikom i tihom ljubavlju. Često su se svađali “čiji je Bog važniji i veći”.
Baka je imala moralnu prednost, naime deda je imao jedan “porok”, obožavao je da jede slaninu. Jednom prilikom kada ga je baka zatekla u podrumu kako tamani suhu slaninicu, pitala ga je “šta bi sad rekao tvoj Bog da te vidi?”
“Nema mog i tvog Boga. Bog je jedan,” rekao je on sa uživanjem žvaćući.
Mi, unuci, mali gadovi, rado smo dedi doturali slaninicu iz bakine kuhinje, a onda bismo njoj rekli kako je deda opet uzeo parče iz frižidera.
Bila su to sretna vremena. (Stil)
