Kada je Kejsi Fišer krenula na kafe pauzu između dva predavanja, najmanje je očekivala da će joj jedan prosjak uljepšati dan. Samo što je sjela u restoran, kako bi popila kafu i pojela krosan, vidjela je oskudno odjevenog čovjeka, koji je stajao pored vitrine sa krosanima. Previrao je sitniš da bi kupio nešto da jede.
Očito nije imao dovoljno novca, pa je krenuo da izađe iz lokala. U tom trenutku srce Kejsi Fišer je zaigralo, skočila je, stigla beskućnika I ponudila mu da mu ona kupi krosan. Pozvala ga je u svoje društvo, bez imalo stida.
Iako je u početku odbijao, na kraju je uspjela da ga ubijedi da sjedne sa njom za sto. Počeo je da priča o njegovom životu, teškoj porodičnoj drami i kako je ostao bez svega. Preživljavao je iz dana u dan. Beskućnik Kris je Kejsi ispričao stvari, za koje nije mogla ni da zamisli. Na rastanku, rekao joj je da pogleda pozadinu računa kada se raziđu i izvinio joj se.
Kada je krenula, odlučila je da odmota papirić i pročita poruku, a onda počela da plače:
– Danas sam planirao da se ubijem, ali zahvaljujući tebi nisam to uradio. Hvala, predivna osobo – stajalo je u poruci koju joj je napisao beskućnik.
Šta dodati ovoj bolnoj i emotivnoj priči?
Možda da se zamislimo o našim postupcima, ali I da shvatimo koliko nekome “naše malo, nekome može da znači mnogo”. (Naj portal)
