Bizarno jeste, ali bez njih se ne može. Reporteri “Luftike” proveli su dan s grobarima. To jeste posao kao i svaki drugi, ali oni su otkrili nekoliko bizarnih anegdota.

Groblje je jedino mjesto koje nas u svakom trenutku čeka raširenih ruku – uz uslov da platimo grobno mjesto i porez, eventualno sazidamo spomenik, kupimo sanduk ili to sve neko drugi uradi za nas. Zvuči jezivo, smrti niko ne voli da gleda u oči ali i takav posao mora se obaviti kad god neko umre a odlučio je da bude sahranjen.

Oni su grobari a groblje im je kao druga kuća. Prevoze pokojnike, kupaju ih, oblače, šminikaju, spremaju u sanduk, guraju kolica, kopaju mezare i spuštaju u zemlju na vječni počinak. Kažu da je rad na groblju posao kao i svaki drugi.

Jedan 23-godišnjak radi ne radi dugo posao grobara, ali smatra da kako godine prolaze ljudi sve manje “plaču i žale one koji odlaze”.

“Imam osjećaj da ovi žiove pokojniku zavide što on ode a oni ostaju. Plaču za penzijom izgleda a ne za njim, kad su baba i deda naravno. – opisuje on.
J. M. takođe radnik na groblju, kaže da je bilo i smiješnih ali ujedno i bizarnih situacija.

“Čovjek što čita oproštajno pismo dođe pijan. Pročita nekako, pa onda kaže “narode, porodica vas moli da dođete na ručak, a pokojnik neka je živ i zdrav”.

Iz zatvora policija dovodi čovjeka na sahranu, preminuo mu otac. Nisu ga držali, stoji meni iza leđa odmah uz raku. Govori on “sad ću ovog grobara gurnuti dole sa tatom”.

Ima svakakvih budala. Nađem čokoladu, donesu žene često, a neki vidjeli pa uzeli i slikaju se pored glave pokojnika. Ima i onih što bi pola kuće stavili u sanduk, da ponese navodno tamo gdje ide da ima da se presvuče, sredi. Senilna žena, donijela gaće za dedu, roze, njene. Bako pa ovo nisu muške, “neka, neka, samo ti te obuci”. Pita ponovo “jesam li ti dala gaće”, jeste bako, ne sekirajte se, obukao sam i pantalone već – prepričava on kroz smijeh.

U jeku virusa, kažu njih dvojica, bila je zaista teška situacija.

“Porodice u karantinu, a dolazi komšija da prijavi. Samo mi grobari i on. Nema ko da nosi ni sanduk, ni obreda, samo mi odguramo kolica sa pokojnikom. Ili dođe samo rodbina, a ne mogu ukućani. Slali su mi i poruke da uslikam pa da im pošaljem da vide. Obični sanduci bili, unutra ili limena ili obična transportna vreća.
Mnogi su se bojali da će na njih preći sa pokojnika, pa se udaljavali, navlačili više rukavica. Izjaviš saučešće kaže čovek bježi od mene. Nema rukovanja često ni sada, postoje ljudi što se plaše još uvijek – ističu K. S. i J. M.  (Naj portal)