Iako nismo prebogati, tradicionalno kupujemo više hljeba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hljeb u smeću nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi. Naši stari su nas učili da podignemo komad hljeba koji je pao na zemlju, da puhnemo u njega, poljubimo ga i pomolimo se.
Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svijet se ne popravlja velikim gestovima, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hljeb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dvije uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele?
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se poslije par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap. Šta je sevap? To je kad činiš dobro djelo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu mrkvu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, sjetih se divne misli koju je volio da ponavlja jedan duhovnjak: “Naše je samo ono što poklonimo drugima”. (Naj portal)
PROČITAJTE I OVO:
https://najportal.ba/prica-jednog-hodze-sta-je-uradio-covjeku-koji-je-dosao-na-teraviju-ramazansku-molitvu-kod-muslimana/
